ФАКТОРИ, УСЛОВИ НАСТАНКА РОМАНТИЗМА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
Српска књижевност почетком XIX века није ишла у корак са токовима европске књижевности јер живот Срба под вишевековном владавином Турака није могао нормално да се развија. Било је врло мало школа, учених људи и писменост није могла нормално да се развија. Срби су Првим и Другим српским устанком покушали да дођу до слободе и створе своју државу, што је утицало и на стварање превратничког и ослободилачког духа блиског романтичарском доживљају света и његовом заносу. Појачано национално буђење доводи до ослобађања књижевне стваралачке енергије нарочито у темама о пропасти моћног српског царства на Косову и о вери у смисао жртве као темељу слободе. Наша народна поезија понудила је књижевницима тога доба своје теме, слику света, језик и стил. Писци овог предромантичарског периода су Сима Милутиновић Сарајлија, Никанор Грујић, Јован Хаџић, Петар Петровић Његош, Јован Суботић. Код ових писаца запажају се разнолики утицаји страних књижевности што резултира и разноврсним поетичким токовима (разноврсност стиха, тематска и стилска разнородност).
ЗНАЧАЈ ДОСИТЕЈА И ВУКА
Значајну улогу у уклапању српске књижевности у еволутивне европске токове одиграли су Доситеј Обрадовић и Вук Караџић, Доситеј својим просветитељским програмом у којем се књижевност види и као начин просвећивања народа, а Вук као реформатор књижевног језика који уводи народни језик у књижевност. Вук је прикупљањем народних умотворина показао непресушну лепоту усмене баштине и тиме отворио пут новим токовима уметничке књижевности на народном језику.
ТРАЈАЊЕ
Српски романтизам се јавља у првим деценијама XIX века и траје до краја седамдесетих година. Најзначајнија дела овог раздобља настала су 1847. године кад су објављене Песме Бранка Радићевића, Горски вијенац П. Петровића Његоша, Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића, као и Вуков превод Новог завјета.
У ово време настају и значајне установе српске културе, просвете и науке: Матица српска, основана у Пешти 1826, Лицеј у кнежевини Србији (1838) који прераста у Велику школу (1863), Народна библиотека (1853), Друштво српске словесности (1842.), Српско народно позориште у Новом Саду (1861) и Народно позориште у Београду (1868). Поред тога, оснивају се и нове штампарије које штампају српске књиге, новине, часописе, календаре.
Најзначајнија дела српског романтизма припадају поезији. Посебно место међу песницима заузимају Бранко Радичевић, П. П. Његош, Ђура Јакшић, Ј. Ј. Змај и Лаза Костић.
СРПСКИ РОМАНТИЗАМ
ОДЛИКЕ стила овог раздобља у српској књижевности су:
Српска књижевност почетком XIX века није ишла у корак са токовима европске књижевности јер живот Срба под вишевековном владавином Турака није могао нормално да се развија. Било је врло мало школа, учених људи и писменост није могла нормално да се развија. Срби су Првим и Другим српским устанком покушали да дођу до слободе и створе своју државу, што је утицало и на стварање превратничког и ослободилачког духа блиског романтичарском доживљају света и његовом заносу. Појачано национално буђење доводи до ослобађања књижевне стваралачке енергије нарочито у темама о пропасти моћног српског царства на Косову и о вери у смисао жртве као темељу слободе. Наша народна поезија понудила је књижевницима тога доба своје теме, слику света, језик и стил. Писци овог предромантичарског периода су Сима Милутиновић Сарајлија, Никанор Грујић, Јован Хаџић, Петар Петровић Његош, Јован Суботић. Код ових писаца запажају се разнолики утицаји страних књижевности што резултира и разноврсним поетичким токовима (разноврсност стиха, тематска и стилска разнородност).
ЗНАЧАЈ ДОСИТЕЈА И ВУКА
Значајну улогу у уклапању српске књижевности у еволутивне европске токове одиграли су Доситеј Обрадовић и Вук Караџић, Доситеј својим просветитељским програмом у којем се књижевност види и као начин просвећивања народа, а Вук као реформатор књижевног језика који уводи народни језик у књижевност. Вук је прикупљањем народних умотворина показао непресушну лепоту усмене баштине и тиме отворио пут новим токовима уметничке књижевности на народном језику.
ТРАЈАЊЕ
Српски романтизам се јавља у првим деценијама XIX века и траје до краја седамдесетих година. Најзначајнија дела овог раздобља настала су 1847. године кад су објављене Песме Бранка Радићевића, Горски вијенац П. Петровића Његоша, Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића, као и Вуков превод Новог завјета.
У ово време настају и значајне установе српске културе, просвете и науке: Матица српска, основана у Пешти 1826, Лицеј у кнежевини Србији (1838) који прераста у Велику школу (1863), Народна библиотека (1853), Друштво српске словесности (1842.), Српско народно позориште у Новом Саду (1861) и Народно позориште у Београду (1868). Поред тога, оснивају се и нове штампарије које штампају српске књиге, новине, часописе, календаре.
Најзначајнија дела српског романтизма припадају поезији. Посебно место међу песницима заузимају Бранко Радичевић, П. П. Његош, Ђура Јакшић, Ј. Ј. Змај и Лаза Костић.
СРПСКИ РОМАНТИЗАМ
ОДЛИКЕ стила овог раздобља у српској књижевности су:
- речи, изрази, језички облици, песничке слике, теме, средства уметничког изражавања, симболи и врсте стиха блиске књижевном наслеђу народне поезије (најизразитије у поезији Бранка Радичевића);
- косовска тематика (у првој половини XIX века) са посебним акцентом на мотив пропасти државе због сагрешења владара, а од половине века се велича српско царство и Душан Силни па повеље, хронике, писма, историографска дела и историјска драма заузимају посебно важно место (драма Милош Обилић Јована Суботића);
- родољубиве, космичке и филозофске теме (Сербијанка Симе Милутиновића Сарајлије);
- дубока мисаоност подстакнута косовским наслеђем и слободарским поривом у којој је спојен дух народне песме са романтичарском осећајношћу (Горски вијенац П. П. Његоша);
- мешање просветитељских, класицистичких, сентименталистичких и бидермајерских елемената;
- у идеји о песнику као творцу света, „светској боли”, темама попут тајновитости ноћи и непознатом искуству смрти, идеалној и „мртвој драгој” препознајемо утицај европских романтичара од друге половине века (Ј. Ј. Змај, Ђ. Јакшић, Л. Костић
- Најзапаженији књижевни жанрови су народна поезија, уметничка лирика и епска поезија, драма у стиху и у прози, путописи, дневници и мемоари.
- У књижевности овог раздобља запажају се два упоредна тока, један који преузима искуства модерене европске књижевности (Шилер, Гете, Хајне, Пушкин, Иго, Бајрон...), и други који се заснива на основама народног, усменог стваралаштва.